РОЂЕН 4. ЈУЛА
“... Поново ти је потребна нека успутна станица на којој би примила
дозу самопоуздања. На којој би ти неко рекао да те воли више од себе и свог
једног живота, за разлику од тебе која имаш свих девет. И када осетиш да си
поново она стара, кренућеш да се изнова дајеш и трошиш. Своје сате, дане и
године, знајући да увек можеш доћи, и када будеш обесхрабрена и сасвим сама.
Али шта си спремна да урадиш ако на тој станици не угледаш све оно што
очекујеш. Да ли ћеш тада схватити своју илузију да твојих девет делова у ствари
чине само један живот. А тај девети део почиње тако брзо да клизи, као песак
међу прстима. Да ли ћеш успети да га пронађеш у оним вашим предграђима које ти
је несебично поклањао. И када кораци буду тако тешки, а глас толико тих... Да
ли ћеш моћи да га дозовеш... крај свих тих возова... што одлазе...”
Младен је једва исписао последње редове, ван себе од љубоморе и беса. У
ствари, желео је да буде и бесан и љубоморан, а у дубини душе није осећао ни
љубомору, ни бес. Целог живота је напросто јурио за адреналином. Задавао себи
скоро немогуће задатке који су често били далеко од онога што је стварно желео.
Насупрот свему, могао је да постигне невероватне ствари потпуно сам, али је
тражио некога ко би био уз њега, да би му преписао све заслуге и доделио све
награде. Одбацивао би ту истину као највећу јерес, када би само помислио на то.
Једноставно, није хтео да буде сам. Као када вајаш глину, од људи и жена правио
је ремек - дела, убеђујући и њих и себе да су скулптуре од најквалитетнијег
мермера. А онда би ти глинени војници, занесени у неочекиваним главним улогама,
почели да се понашају према њему као према старомодном тренеру који спутава
њихов звездани пут. Деценије потрошене на гланцање лажних дијаманата.
Понекад... Само понекад, дозволио би себи луксуз да се према неким особама
понаша онако како су и заслуживале. Довољан би био један хладнокрван поглед
насупрот осмеха и љубазности којима их је обасипао, да се све преокрене. Тек
тада су га позивали неколико пута на дан, обасипали пажњом, комплиментима,
слали чежњиве поруке и тражили своје место у његовој близини не либећи се да
склоне оне који су већ били ту. „Тако...“, рекао је себи гласно, поставивши на
блог све што је написао. Устао је и изашао. „Требаће неко време да се јави,
али... јавиће се...“
Прошло је од тада годину дана бесомучне јурњаве - да се остари за још
четири годишња доба. Била је кишовита и хладна мајска ноћ. Сви су одавно
спавали, док је он, скоро кријући се, гледао у екран. Није више написао ни
један ред. Само се чудио ко ишчитава његове старе приче из Перуа, Малезије,
Пољске... Онда је додао реченицу: „Отићи ћу 4. јула на место где сам некада
давно изгубио нешто јако вредно.“
Јулске спарине поред пруге. Увек га је узбуђивало испаравање прагова и
она игра ваздуха изнад шина. Полако се приближавао станици. Очекивао је да буде
сетан или тужан, али толико се добро осећао, да просто није могао да поверује.
Пришао је перону и ушао кроз стаклена врата. Угледао је неког свештеника
који је дремао на столици. „4 Јул. Она је сада сигурно на пикнику са корпом
пржене пилетине и дебелим комшијама који забадају заставице у хамбургере,
доказујући тиме да су патриоте“. Зазвонио је телефон. Њени иницијали на
дисплеју. Сва одважност је нестала. Десетак секунди
му је требало да се прибере, узме ваздух и понови у себи: „буди хладан, буди
хладан...“ Притиснуо је зелени тастер. „Да...“ самом себи је изгледао превише
смешно и глупо са тим „Да..“, али... „Где си?“, чуо је. „Ту сам. Управо на
месту свог највећег злочина“, ликовао је како је то добро срочио. „ Не видим
те...“, „Молим ?“, „ Не видим те, а видим те...“. Веза се прекинула. „Боже,
свашта“, помислио је, „ или је њој лоше, или мени није добро“ . Затим га је
неко додирну по рамену. Окрену се и заледио. Ништа више није могао да
контролише, ни срце, ни дисање, ни глас... Само је зурио у њу, која је сада
требало да буде на некој ливади, уз оне пљескавице, на неких 20.000 км и 20
година далеко. „И ?..“ питала је. Једино му је мозак функционисао. Склапао је
реченицу. Прво ће је смислити у глави, а онда изговорити. „Госпођице... мислим
да сам нашао... нешто јако вредно, ... што сте некада давно... овде изгубили. И
желим да Вам то врат...“ Трас, па још једном трас. Читава плоча стакленог
шалтера сручила се на мермерни под, уз застрашујући прасак. Иза ње је искочио
неки тип са фантомком и пиштољем у руци, којим је млатарао и викао: „Да се нико
није макао, сви доле... брзо... лежи...“. Сви су брзо полегали. У ствари, сви
осим њих двоје. „Шта ви то чекате? На под брзо...“ и даље је арлаукао, сада
уперивши пиштољ у њих. Ништа... Једноставно су стајали. Младен се окрену према
њој и мртав хладан покушао да настави онај бисер од малочас, али на несрећу,
једна реченица као да се изгурала испред оне коју је толико желео да изговори:
„Двадесет година бежиш од мене и сад си дошла да нас поубија ова будала“. „ Ко
бре бежи од тебе? Е, сад ћу ја да те убијем, нико други неће да има ту
привилегију...“ и почела је да га неконтролисано удара својом скупоценом
торбицом. „Неће нико да те убије, ја ћу...“ Није ни приметила пуцањ у ваздух.
„Ма, лежите бре, побићу Вас...“ Ништа... Само је витлала оном торбом, док се он
заклањао рукама. „Чекам те двадесет година... свако јутро... сваки дан... ја
бежим... море... кукавице једна...“ „Шта си рекла? Е, сад ћеш да видиш!“
Ухватио је левом руком иза леђа, затим око струка, подигао и почео да је удара
по задњици. „Ово је требало да урадим, ово...“ Вриштала је, млатарајући ногама.
„Баци оружје...“ , у комплетну лудницу ушао је још један лик. Милиционер у
избледелој плавој кошуљи. „Баци оружје“, понављао је, уперивши пиштољ у оног са фантомком. „Побићу их...“, викао је овај. Искористивши
тренутак када је Младену скренуо поглед, она га свом силином удари лактом у
ребра. Када се савио, иако је неколико минута пре била обучена као топ-модел,
ногом га је фудбалерски вешто шутнула у бутину. Лежао је неколико тренутака,
успевши да се придигне на једно колено, попут боксера коме одбројавају. Тек
тада је погледао. Колико је била лепа. Хаљина са леве стране била је поцепана.
Коса пала преко очију. Имала је огреботину на врату, али... Трас... Станично
стакло се са свих страна распрштало по поду. У станицу су упадали специјалци,
држећи неке мале набуџене аутоматске пушке. Онај са фантомком одмах је подигао
руке, али су они прошли поред њега као поред детета са пластичним пиштољем.
Шетали су ласерима по станици и бацали димне бомбе. Све је више подсећало на
неки спектакуларни концерт, него на реалност. Младен је гледао у њене руке,
онда у свештеника који је све време седео на метар од њих. Схватио је да клечи
испред ње и помислио: ово је тај тренутак. Отворио је уста, а онда се онај
свештеник подигао, збацио мантију и подигао увис неколико штапина динамита,
повезаних неком жицом и неким сатом. „Умрећу ја, али умрећете и ви... За мога
покојног брата...“ Младену се прво спустила тамна завеса на очи, онда је осетио
како му жиле на врату пумпају толико крви да ће сам експлодирати и пре него што
их овај лудак разнесе, и кренуо је да га рукама, ногама, зубима искида на
парампарчад. „Сад ћу да ти набијем то...“ Потпуно нестварно, у свом том хаосу, осетио
је како га је лагано ухватила за руку. Погледао је... „Идемо...“, рекла је
тихо, и тако обично. „Идемо...“ рекао је. Држећи се за руке, лагано су ишетали
из станице. Ходали су крај пруге. Ни окренули се нису када их је запљуснуо
топао талас од експлозије. Станица, перони, све иза њих је горело. Сунце је
бојило запад црвеним декором. Испред њих био је сутон који су чекали двадесет
година...
„Храмљеш, хоћеш да станемо?“, питала је. „Твој ножни рад. Нећу моћи
нормално да ходам три дана...А ти, можеш ли? Хоћеш да седнемо?“ „Нећу моћи да
седим три дана, твој ручни рад...“ Ишли су према западу. Лагано. „Шта мислиш
какав би био живот?...“, прошапутала је. Зауставио се. Погледао је директно у
очи. После толико година могао је да се искрено осмехне. Знао је колико је
волела тај његов мали осмех у угловима усана. Померио јој је косу са чела.
Желео је да каже само: „Видећеш...“ али се једна реченица, као побегла са
страница неке књиге, прогурала на место и време где треба да буде изговорена и
просто изетела из његових груди: „Госпођице,... мислим да сам нашао... нешто
јако вредно... што сте некада давно... овде изгубили. И желим да Вам то вратим...“
Шифра: Патуљак из заборављене земље
