Да… нико то није умео боље од тебе

Да баци лутке и своје срце самоћом загребе

Да у један кофер спакује снове

Да поквари анђеле и расплаче кловнове

Да… Ти си то умела боље од било кога

Да стакнеш богатство веће од икога свога

Да своје сузе оставиш негде јако дубоко

Да пуцаш високо, да се трошиш жестоко

Да… Теби ништа не значи када видиш крај пута

Да пустиш душу да границом сећања лута

Да спискаш још неки од својих живота

Да кажеш: моја Голгота? Људи, па то је анегдота

Да… Само заборављаш пар ситница
Да временом лажна слика постаје тек бледа скица
Да свако се једном ухвати у замку казаљке сата
Да спокојно  одлазиш у успоменама...  а не у постељи од злата