Колико самоће може да издржи

Сваки усамљеник ове хладне ноћи 

А ту негде близу, налази се неко

Са ким би без гласа могли негде поћи

Некуда далеко, уз громке тишине

Негде где не требају молитве ни речи

Некуда где ветар може да вас вине

Где неко разуме кад ћутите о срећи

Исте мелодије пролазе кроз таму

Ти тонови постају заједничка Голгота

Исте страсти делите и исту осаму

А тек страх вас дели од правог живота

Не  могу више
Не могу тише 
Ја немам воље 
За врисак ил’ пут

Не желим помоћ
Не желим речи
Не требам славу
Ни барјак уздигнут

Треба ми мира
Треба ми трен
Да ћутим уз неког
Лажно опијен

За дрхтај један
Треба ми снага
Још ове ноћи
Да зовем те драга…

И под рукама мојим 
Да клизиш к’о свила
Ма ко ти била…

Колико дуго те чувам за себе

У свом лудом свету што не постоји

Стварам од зрна прелепо цвеће

Што се ниједног ветра не боји

Знала си када сам летео лако 

Да вичеш место твоје је горе 

Али и када сломљен сам пао

Крај мојих рана да дочекаш зоре

Застани макар сада на цести

Миље нас деле и океани

У мраку гледам у твоје лице

И молим јутра, сунце не свани..

Неће те питати зашто сад’ ћутиш

Они што су ти осмех крали 

Јер они никада неће ни знати

Што смо од првога трена ми знали

Деведесете… и њене нове ципелице

подигнута песница и вера у неко боље сутра

За друге сам хтео да испаднем херој улице

А искрено само да са њом чекам јутра

Тргови надања сада су празни

По телима осталих гази фашизма црни цвет

Поштење ћути у гету где живе заразни

А она је отишла боса у неки други, бољи свет