А ви ме не познајете госпођо драга
Мада  сте дрхтали у загрљају мом
Да ли вас сећање напушта сада
Кад’ видесте нешто у животу свом

Када, тренутно, имате осећај диван
Да неком сте потребни баш ви какви јесте
И тај би за вас, ломио чаше, давао новце
Ма и  животе, док га не освесте…

О онда снужден, оде без збогом
Не остави писмо, ни број, ни адресу
Тада сам поново драг вашем срцу
Очи вам сузе, руке се тресу

Као, била је грешка све ово време
Када се нисте сетили мене
И  сада, зрели, спознасте тајне
Ал’ ни перона ни воза да крене

Склопљене руке неком се моле
Од страха да погледате у празан длан
И циганка што прориче окреће главу
Јер сами сте згазили прелепи сан…