Гледаш свој лик у огледалу
Другачије него свакога јутра
Коначно имаш снаге да изговориш
Да нико неће доћи да поведе те у боље сутра

Престајеш да дуваш у пепео
Схваташ да нема шта ту више да плане
Време је да одеш где те већ предуго чекају
Да осмехом грејете заједничке дане…

А ви ме не познајете госпођо драга
Мада  сте дрхтали у загрљају мом
Да ли вас сећање напушта сада
Кад’ видесте нешто у животу свом

Када, тренутно, имате осећај диван
Да неком сте потребни баш ви какви јесте
И тај би за вас, ломио чаше, давао новце
Ма и  животе, док га не освесте…

О онда снужден, оде без збогом
Не остави писмо, ни број, ни адресу
Тада сам поново драг вашем срцу
Очи вам сузе, руке се тресу

Као, била је грешка све ово време
Када се нисте сетили мене
И  сада, зрели, спознасте тајне
Ал’ ни перона ни воза да крене

Склопљене руке неком се моле
Од страха да погледате у празан длан
И циганка што прориче окреће главу
Јер сами сте згазили прелепи сан…

Живела је на четвртом спрату зграде у центру града

Муж и деца су спавали док је гледала у таму

Свака ноћи будна је сањала како се руши невидљива ограда

И да је њен херој више никада неће оставити саму

Живео је у кући у предграђу без фасаде

Окретали су главу од његовог зноја из фабрике

Деца су лагала у школи да је телохранитељ неке амбасаде

Жена је гледала серију док је вежбао задатке из аритметике

Вукла је торбе са пијаце и питала себе да ли ће моћи

По ко зна који пут чекала сутон  да је он поведе делеко

Само је прохујало: нико лудачо неће доћи

Подигни главу, пред тобом је неко

Бауљао је још пијан од прошле ноћи

Молио да не стигне свом дому преко

Само је прохујало: нико из твојих прича неће доћи

Подигни главу, пред тобом је неко

Да… нико то није умео боље од тебе

Да баци лутке и своје срце самоћом загребе

Да у један кофер спакује снове

Да поквари анђеле и расплаче кловнове

Да… Ти си то умела боље од било кога

Да стакнеш богатство веће од икога свога

Да своје сузе оставиш негде јако дубоко

Да пуцаш високо, да се трошиш жестоко

Да… Теби ништа не значи када видиш крај пута

Да пустиш душу да границом сећања лута

Да спискаш још неки од својих живота

Да кажеш: моја Голгота? Људи, па то је анегдота

Да… Само заборављаш пар ситница
Да временом лажна слика постаје тек бледа скица
Да свако се једном ухвати у замку казаљке сата
Да спокојно  одлазиш у успоменама...  а не у постељи од злата

Илузије победе правде на улици

твоје лице црвено од ветра

Ухваћени у замке жеља као рибе на удици

Кораком од миља, путем од центиметра

Толико доброте је било у том твом осмеху

Усред тих великих идеала

Можда си случајно нашла се  близу

Или си намерно баш ту стала

Тек да  разумем да од слободе неће бити ништа

Да то беше сновима опијен занесењак

И да је боље да пронађем нека тиха пристаништа

Јер у бурама марина сачува једрењак…