Приче

 

ЧЕКАМО ЈУТРО

Сати опијености

Улица која је водила ка железничкој станици била је уједно и улица којом се стизало до индустријске четврти града. Сваког јутра непрегледне колоне сливале су се ка фабрикама. Бициклисти су упорно возили по двоје или троје, један поред другог, и игнорисали сирене бесних возача. Неколико узајамних псовки и свако је настављао својим путем. Тротоаром је текла река радничких комбинезона, белих кошуља и лоше везаних кравата, трајних фризура и прејаких парфема и поспаних ђачких торби које су журиле у супротном смеру.

После петнаестак минута све  би утихнуло. Широка улица би постала готово сабласна. Негде из даљине, испрва пригушено, па све јаче и јаче чула се музика. У ствари, били су то не баш артикулисани звуци приучених музиканата, праћена неталентованим певањем, скоро урлањем рефрена који је било тешко разазнати. Остатак песама  текао је уз гласно отпијање из флаша, грљење, ударање шакама у главу и понеку сузу, ту и тамо. На раменима својих другара био је младић у скоро бесвесном стању, окићен новчаницама разних боја, поред њих отац, црвен у лицу, са ракијом у руци и раскопчаном кошуљом, уплакана мајка, сестра и ближе рођаке, девојка са шминком која јој се више сливала низ лице, него што је красила, комшије и ко би га знао ко још. Мало неуобичајено за сличне испраћаје у војску, барјак са црвеном петокраком носио је градски свештеник. То је био очев добар друг. У ствари, отац је складиштио неке кутије које је превозио преко границе у локалној цркви па су се некако тако знали. Радници су изашли на паузу. Наравно, није то била пауза, већ су жене у боросанама истрчале да не пропусте весеље а радници да би  евентуално били понуђени којим гутљајем љуте. Ваљало се пре доручка због здравља. Аплаузи, цика, песма и смех одјекивали су улицом и тротоаром али и унутар препуних фирми. Бука машина стапала се са разговорима, шалама и радио програмом на разгласу. Колона је пристизала на станицу. Сама железничка зграда, околни мали парк и ограда били су у савршеном стању. Окречене фасаде, уређени травњаци  и свеже офарбане клупе. Шеф станице је на капији, скоро у ставу „мирно“, сачекао да сви уђу. Ту су била и два милиционера који су, наравно прво одбијајући ипак узели који гутљај, окренувши главу када су флаше полетеле по шинама и перону. Развило се коло. Девојка је заплакала јаче и грлила све снажније обезнањеног будућег војника. Жене су подврискивале а момци испијали све дуже гутљаје. У центру кола, онај свештеник је махао заставом. Сирена воза одзвањала је пругом која је водила ка неком другом, новом животу.

Сати разарања

Препирка је почела као банална расправа о томе ко ће да наручи песму. Хармоникаша су вукли за рукав, час на једну, час на другу страну. Пале су прве увреде и псовке. Чим се поменуло српство, четници, партизани, деде, бабе и ножеви, свештеник је кришом смотао заставу и бацио је преко ограде. Руком је извукао ланац и крст, који је до тада био сакривен испод кошуље, и раскопчао капут, тако да је он бљеснуо попут неког одликовања. „Браћо Срби, браћо Срби, немојте...“ викао је, одмеривши добро речи, да му не би излетело оно: „другови...“. Свађа око песме претворила се у жестоку тучу и за неколико минута није се знало ко кога и због чега удара. На станици су се појавили и неки ликови који су испрва кришом а онда, уз прећутну сагласност присутних милиционера, почели да продају путницима  сумњиве замотуљке и кесице. Ускоро то је почела да буде тражена роба око које су се сви грабили, и они који су се тукли и они који нису желели да учествују у томе. Уз руке у руку прелазили су пакети, новац, а затим и пиштољи и неки тешки сандуци. Радници су излазили из фабрика на улице јер више није било сировина да би се нешто производило. Штрајкови и бунт били су кратког даха. У кругове предузећа почели су да улазе неки скупи аутомобили и камиони који су износили, бренером исечене, читаве машинске линије. Како је улица замирала, тако је станица постајала прометнија. Више нико није мога да чује воз. Као да је отишао у супротном смеру. Све је врвело од људи у најскупљим али претесним оделима за велике стомаке и широке вратове са гомилом злата али и просјака који су преклињали за милостињу. Једна бака, погурена и у шареној марами, пришла је просјаку и пружила му јабуку. Међутим, овај је бесно бацио и скоро режећи заурлао на њу да му не требају јабуке већ паре. Чак је и пљунуо и опсовао док је старица отишла и подигла јабуку, обрисала и ставила је у кецељу. „Добро сине, извини ...“ шапутала је и села на клупу. Поново се подигла, угледавши свештеника. Потрчала је за њим и молила га да се исповеди али је он отерао и рекао да нема времена и да чека. Док је певао молитву за добро стање новог црног аудија у власништву новог краља станице, старица се тихо вратила до клупе. Села је, прекрстила се и умрла. Нико то није приметио. Музика је трештала, земља се затресла једном, затим још једном а онда је зграда почела да се руши. Сирене су завијале...

Сати наде и сати смрти

Прашина, шут, магла и крв слегали су се упоредо са тишином. Радници чистоће већ су трпали у камионе веће бетонске блокове, поломљени намештај, неке људе... Жене у наранџастим комбинезонима су сипале кофе и кофе воде на пероне како би спрале сећања на ужасе од пре неколико тренутака. У станицу је тријумфално ушао инжењер. Испрва су се сви посакривали. И  они који су започели тучу, и музичари, и трговци. Лаганим корацима инжењер је обилазио станицу. Угледао је мртву старицу коју је неко само ћушнуо испод клупе. Позвао је шефа станице који дрхтао као прут док је прилазио. Наредио му је да сахране старицу. Тада се повео разговор о трошковима. У буџету станице није било новца намењеног за тако нешто. Нова градска власт, која је била у пратњи инжењера, такође је слегала раменима. Увидевши неочекивану прилику трговци, који су се у једном тренутку опростили са својом слободом а неки и са животом, пришли су и понудили своје услуге. Бака ће бити сахрањена о њиховом трошку и уз све почасти, свеће и цвеће. Немајући друго решење, јер су гости из иностранства пристизали, инжењер је пристао. За узврат трговци су добили дозволу за поновни несметани рад. Зграда је обновљена, травњаци сређени. Чак је и улица, која је скоро сто година била калдрмисана, асфалтирана и проширена. Једино што су фабрике биле све руинираније. Са све мање радника а све више луксузних џипова и камиона за препаковање некаквих кутија у бившим халама. Инжењер је знао цену пројекта и компромиса. Али, како су сати пролазили, све је бивало конфузније. Пројекат се мењао из минута у минут. Чак је требало платити и оном свештенику да изгради своју цркву на станици са апартманом за њега и породицу јер је претио да ће „дићи стадо“ против узурпатора вере и традиције. Баланс трошкова и замисли био је потпуно урушен. Новац који је позајмљиван од трговаца, гуран је у руке музичарима како би слуђеним путницима скренули пажњу са питања зашто се воз који је поново био близу станице - вратио. Милиционери, схвативши да и даље имају оружје, тражили су свој део, како би сачували ред и мир. Настала је заглушујућа бука од вике, говора, грађевинских машина... Музика је свирала неку патриотску песму, сви су урлали демонске рефрене  а онда се пригушено  чуо пуцањ. Један је био испаљен у ваздух, а други у фасаду станице, подигавши облак прашине и један... Инжењер се само срушио, обливен крвљу.

Сати таме

Тишина. Инжењера су сахранили ту, на станици, одмах поред оне старице. На самој сахрани договарани су нови послови између трговаца, представника власти, свештенства... „Живот тече даље“ била је мудрост око које су се сви брзо сложили. Ноћ се спуштала на пероне. Блештали су само црквени апартмани и трговачки мини-маркет, док су остатак станице, клупе и чекаоница препуна путника били скоро у потпуном мраку. Неки млади људи су крадомице излазили из урушене зграде и претрчавали пругу. Срца слеђених од страха због лавежа паса у тами и нејасног далеког светла које је треперило, трчали су, решени да побегну по било коју цену. Гомиле људи тискале су се на станици. Седело се по перонима, шинама, поломљеним клупама... Већина, велика већина говорила је како је овде у чекаоници одлично, топло, а има чак и картонских кутија да се на њима прилегне. Све чешће са разгласа је пуштана и музика. Народ је певао. Само рефрен, али је певао.

Сати нестанка или сати устанка

Усред хипнотишућих ритмова који су одјекивали а који су били само гомила буке праћена урлањем, усред пулсирајућег светла једине преостале сијалице у чекаоници, погледи двоје младих први пут су се срели . Он са својих шеснаест година. Она са својих шеснаест година. Лица бледих од таме и очију отечених од дима и душа располућених на тугу останка или тугу одласка. И он и она у једној руци су стезали парче бајате погаче која је још увек предивно мирисала а друга рука им је била стегнута у песницу, као симбол достојанства. Без иједне речи су устали, корак по корак прескакали заспале и пијане путнике који више нису ни знали где су кренули. На малом делу слободног простора стали су један према другом, испружили руке и почели да плешу. Заносно, лако, слушајући само тонове и ритам у својим главама. Али, већ кроз неколико тренутака сви око њих схватили су да то није само игра, већ нешто много више. „Прекини, одмах прекини...“ викао је милиционер. Онај исти који је ту био још од давног испраћаја у војску. „Грех, људи, грех...“, свештеник је дрмусао и будио људе као када се подиже узбуна у војсци. Показивао је прстом на њих, крстио се, проклињао и певао неку нетачну молитву. Наравно, свет се подигао да заштити светост овог светог места. Гађали су их пластичним флашама, упаљачима, цигаретама... Драли су се на њих не либећи се да их опсују, вређају, прете. Најопасније претње долазиле су од трговаца, који су већ позивали обезбеђење да интервенише. Младић и девојка мирно су напустили станицу, држећи се за руке. Дуж целе улице, народ их је гађао ђубретом, кога је било у изобиљу свуда унаоколо. Када су стигли до кеја, сачекала их је организована група у навијачким дресовима са маскама, која их је засула каменицама. Заштитивши је неколико пута својим телом, младић је корачао испред ње. Крв му је текла низ усну. Њена бела хаљина била је поцепана на грудима јер је једна жена гурала и вукла, називавши је курвом и дрољом. Стигли су до пешачког моста. У том тренутку десило се нешто потпуно неочекивано. Са обе стране кеја почели су да пристижу млади људи, девојчице и дечаци, држећи се за руке. Окружили су двоје својих вршњака који су стајали на средини моста и затим стали испред разуларене гомиле. Владао је потпуни мук. Од железничког моста, низ реку пловиле су мале дрвене посуде са запаљеним свећама. Младићи, девојке, деца, подигли су песнице увис. „ЗА НАС!!!“ проломило се кроз ноћ. „ЗА НАС“ - одјекнуло је сада из стотине грла. Кренуо је јуриш. Милиционери и трговци су већ давно побегли. Чланови навијачких банди су били толико затечени да нису пружали скоро никакав отпор. Више њих су, бежећи, сами падали преко ограде и газили преко својих који су се оклизнули или саплели.

Он и она и даље су стајали на средини моста, загледани само једно у друго. Знали су добро шта носе наредни тренуци. Загрлили су се чврсто, усне су им дрхтале док се нису слиле у пољубац. Први и једини. Руке су им убрзо постале хладне а тела - испреплетани валови белог камена.

Биста заљубљеног пара на пиротском љубавном мосту идеја је из осамдесетих година двадесетог века.

Видећете је после победе... 

Патуљаку из заборављене земље 

ДЕДА БОЖИНА ЛИСТА

новембар 2015. Toronto, Ontario

“Чуј, Израеле. Господ је Бог наш. Господ је један…”  Исак Леви је већ више од 70 година сваког јутра имао исти ритуал. Након што би опрао руке и умио лице, изговарао је Шема, јеврејску молитву. Стајао је пред даном који је долазио, али његова молитва као да није била упућена првим зрацима Сунца. Речи препуне истинске љубави изговаране су према малом парчету тканине на зиду. Није то била никаква икона, нити нешто што би замењивало Бога. Исаку је то био прозор кроз који је хтео да све његове молитве дођу до некога ко је постојао само у његовој вери и срцу. На зиду је био мали пиротски ћилим. Док је силазио степеницима како би отворио своју познату апотеку природних лекова, осетио је оштар бол у грудима. Успорио је корак, удахнуо неколико пута и кренуо ка вратима “Woodgreen Pharmacy ” где га је већ чекао млади Бенy Абраванел, син његовог старог пријатеља Рафаел-Руди Абраванела. Пружио му је кључеве, али су они ударили о плочник. Још један болни трептај у грудима, гласови, врисак сирене која је парала јутарњу тишину…

мај 2001. Пирот, Србија

Младен није могао да поверује да нико из њеног гимназијског друштва никада није био на брду изнад града. Једноставно им је рекао да сместа улазе у аутомобил и да крећу са њим. Поглед је био диван. Она је била нестварна, очарана, насмејана, заведена… Остали су сами. Ноћ која је горела између њих, дрхтаји на њеном врату, све, све је било ту… Али и 15 година удаљености, такође… Потпуно свестан да може да је има без иједне речи и потпуно свестан да је она много вреднија од само још једног трофеја… Рекао је: “Иди”. “Али зашто?” одговорила је збуњено. “Само иди…”, било је последње што је могао да изговори… Она, чије је име значило храбра, одважна… покупила је своје ствари и отишла у свет. А тај велики свет је чекао на њу. Уметност у Београду, плесна група у Амстердаму, турнеје по целом свету и дом у Тел Авиву…

фебруар 1943. Софија, Бугарска

Ilse Dannecker, супруга Theodora Danneckera SS Hauptsturmführera чистила је стан након састанка са Александом Белевим. На столу је стајао папир као подсетник који је она морала да откуца. YVА, P. 37/157 : Скопље – 5000 – 5 возова, Битољ – 3000 – 3 воза, Пирот – 2000 – 2 воза, Г.Ђумаја – 3000 – 3 воза, Дупница – 3000 – 3 воза, Радомир – 4000 – 4 воза.

Станица под редним бројем 3. Била је разлог њеног останка у Софији. Рекла је супругу да јој је Белев обећао обилазак прелепих крајолика у Новим бугарским територијама. Нерадо, Dannecker је пристао на то и они у марту крећу према Пироту. Прави разлог одласка своје супруге није могао да наслути ни у својим најгорим ноћним ужасима.

март 1943. Пирот, Србија

Илсе је знала тачан датум рације. Једанаестог марта ујутру искрала се из виле Александра Белева и возећи се кроз пусте улице, упутила према кући Моше Пардоа. Када је отворио врата потпуно је побелео и почео да дрхти. Прошла је поред њега и просто га увукла унутра. “Пробуди Сару и Мирјам сместа. Одмах крећу са мном… Моша, брате мој, веруј ми… Ма шта се десило сутра, лакше ћеш преживети без њих…” Сара и Мирјам су биле девојчице од девет и седам година. Нису рекле ни реч. Нису се ни опростиле са оцем. Илсе им је стргла жуто дугме са кошуља и угурала их у аутомобил. За воланом је био SS-Oberst-Gruppenführer Sepp Dietrich. Илсе га је пољубила и он је одвезао девојчице у војну гаражу. Сутрадан је према договору са Илсе требало да их пребаци до Софије, а затим даље до Аустрије.

Али, оно што ни Sepp ни Илсе нису предвидели је да Сара савршено разуме немачки језик. Мирно је чекала ноћ, а када је њена сестра заспала искрала се из тајне просторије војне гараже и избегавши чуваре кренула да спасе још једног дечака, Исака Левија. Стотину пута је у игри улазила у његову собу преко крушке у дворишту. Пробудила га је и затворила му уста. “Веруј ми, молим те… Само крени…” Исак је без речи, у пиџами изашао напоље. Ухватила га је за руку и показавши да ћути почела да трчи низ улицу. Али на самом углу већ су зачули шкрипу кочница војних возила. Прве патроле почеле су да блокирају јеврејску четврт. Потрчали су на другу страну, али је и она била блокирана. Један бугарски официр их је приметио и кренуо ка њима. Преплашени, трчали су до старог зида од цигала. Тамо је било њихово тајно скровиште. Стигавши на корак од њега Исак се окренуо и видео како хватају Сару и бацају је на плочник. “Бежи, бежи…” викала је док је кундаком нису ударили у главу. Без размишљања Исак је полетео ка њима, али му је неко руком затворио уста и повукао га у отвор на зиду. На длану особе која га је носила била је марамица натопљена морфијумом. Исак је губио свест и немоћно пружао руке према улици…

Начелник Пушкарев вукао је Сару по улици држећи је са косу. Подигао је и убацио у пртљажник свог аутомобила. Тек око поднева када се рација завршила одвезао је аутомобил до своје куће. Однео је девојчицу у подрум и везао је за алку на зиду. Имао је још много посла око депоновања вредности из јеврејских кућа у Бугарску народну банку. Требало је претрести и жандаре. Знао је да ће покушати  да за себе задрже део злата и вредности. Ако све протекне по плану, почастиће себе својим пленом који је управо донео. Касно те ноћи дошао је пијан и упутио право према каменом подруму. Престрављена девојчица га је преклињала, али је он већ скидао униформу и кошуљу. Врисци су пробудили његову мајку која је спавала у великој кући. Језиви звуци и запомагања из дворишне камене зграде натерали су је да оде до подрума. Оно што је угледала било је превише за сва мајчинска осећања и праштања. На греди је био његов шињел и опасач. Пушкарев је скочио са нагог тела девојчице угледавши мајку са упереним пиштољем. Хитац га је одбацио до зида. Иако му је бол раздирао стомак још увек није могао да поверује у оно што се догађа. Јецајући, његова мајка је окренула цев према себи и опалила…

Прво је у подрум улетела жандармерија која је чувала начелникову вилу. Непуних пола сата након тога, у вилу је журно ушао Sepp Dietrich. Ставио је лисице на Сарине руке и рекао заменику начелника да ово спада у злочине против официра и да мора да је одведе у штаб Гестапоа у Софији. Тог поподнева специјалним авионом сакривене у дипломатској пошти, Сара и Мирјам одлетеле су за Беч.

Седам дана је мали Исак вриштао и молио чика Божу да оду и спасу Сару. На крају је Божа морао да позове старог кочијаша Борка коме је наређено да помогне при пребацивању Јевреја до станице и он му је потврдио да међу људима који су убачени у вагоне нису биле ни Сара ни њена сестра. Неколико пута је дечак бежао и лутао данима улицама града кријући се у баштама опустелих кућа тражећи неки траг који би му помогао да сазна где је Сара. Разни људи су га проналазили и враћали чика Божи који је лудео од бриге. Све време је цео Пирот знао где је и ко крије малог Ису али из беса према бугарским фашистима нико га није одао до краја рата.

децембар 2015. Пирот, Србија - Тела Авив, Израел

Младен и његова пријатељица дописивали су се петнаест година. Био је фасциниран њеном храброшћу да у потпуности влада својим животом. Описивао јој је жуту кућу некадашњег стрелишта на чијем месту је подигнута зграда где је она становала.  Писао јој је да се сећа жене која је ушла у ту кућу у Јеврејској улици када је имао 16 година, како је стајала је и описивала распоред намештаја у соби. Рекла је да се зове Сара и да је није одрасла у тој кући, али је ту провела много времена као дете… Али, оно што је било необично написао је Младен, је да је тридесет година касније случајно присуствовао разговору где је пријатељ унука Божидара Здравковића говорио о томе како је Божидар годину дана чувао једног јеврејског дечака. Обећала му је да ће пронаћи документа из тог периода која постоје у Тел Авиву…

јануар 2016, Торонто, Онтарио.

Бенy Абраванел се машући писмом препирао са лекаром у обласној болници. „Не, не и не…“, Кардиолог је био изричит, „Свако узбуђење за њега може да буде фатално“ „Али господине, он има 84 године. Није више питање када ће умрети већ како ће умрети и шта ће бити са његовом душом након тога…“ Доктор је ћутао неколико тренутака и упитао: „Да ли он има неког ближег рођака овде? Нема… Онда урадите како желите…“ Бенy се брзо упутио према соби у којој је лежао Исак. Импулси срца на монитору поред кревета исцртавали су потпуно неправилне скокове. Сео је и почео да чита. „Вољени мој, данас је једна лепа жена Српкиња дошла у мој дом…“ Исак више није дисао, као да је желео да сачува снагу још неколико минута. На екрану су почели да се ређају потпуно правилни откуцаји. Бенy је читао даље као у трансу. У потпуној тишини, и пред њим, и пред болничарима и пред доктором ређале су се слике, године и деценије. „…заувек твоја Сара Пардо…“ Још неколико тренутака се нико није померио, док равна линија није означила крај и испуњење Исакових молитви.

јануар 2016. Пирот, Србија    

Ветар је носио први снег и као да је у њему  уцртавао дечије стопе које су лагано корачале низ улицу да би стале испред мермерне беле звезде. Ситне пахуље прво су покриле последњу реченицу уклесану на камену. Негде далеко, јако далеко, певала се вечерња молитва…

Theodor Dannecker – Извршио самоубиство 1945. у Британском војном затвору. На столу је било писмо његове супруге.

Ilse Dannecker – Преудала се 1945. и емигрилала са породицом за Аустралију.

Sepp Dietrich – контраверзно хапшен и пуштан из затвора после завршетка рата. Умро од срчаног удара 1966. у Регенсбургу у 73. години.

1988. постављана је плоча, а 2011. мермерна Давидова звезда у знак сећања на депортацију пиротских Јевреја. Последња реченица која је уклесана била је „Из логора смрти, нико се није вратио“

Постоји листа имена Јевреја који су ухапшени и депортовани из Пирота 1943. На тој листи стоји: Пардо Мирјам? Сара?  са знаком питања.

По сведочењу Леона Сида, Божидар Здравковић спасио је њега и сина судије Моше Левија.

Исак Леви је пребачен прво у Бугарску, затим у Турску где у архиви Краљевине Југославије постоји његова изјава. 1944. бродом одлази за Канаду. На листи депортованих постоји име Исак Леви што је вероватно узрок да њега нико никада није тражио.

АУРОН

Буђење

Прва мисао, као и сваког јутра била је псовка. Разбијала га је мучнина и главобоља од синоћне дозе алкохола коју је морао да унесе у себе да би заспао. Сви напори да се окане тога, завршавали су се тиме што је узалудно покушавао да утоне у сан, дочекавши свитање потпуно сломљен. Помислио је на сва она лица која га чекају и процеде кроз зубе нешто што чак ни не личи на поздрав. Мрзео је ту укоченост, глуму, саможивост… Молитва, да… молитва. „Боже, хвала за овај дан који је свануо…“. Следе познате слике оронулих фасада поред којих је пролазио сваког јутра, скретање према железничкој станици које није смео да погледа, јер никада није скупио храбрости да крене тим путем и остави све иза себе... Улаз у фабрику… Састанак. Неко је нешто важно причао о новим пројектима. Преко пута  је седела нека Иркиња. Имала је пеге на лицу. „Куме, да ли је она пиргава свуд’ по телу…“, сетио се филма, „…и какав је ваш коментар?“, упитао га је менаџер који је водио састанак.  Пресекао се. Није знао ни о чему се ради, али… „Мислим да је основно, да би овај пројекат успео, формирати квалитетан и мотивисан тим и водити рачуна о свим аспектима безбедности…“    Остали су климали главом. Иркиња је почела да трепће водурљивим очима, као да би га моментално појела за ужину. Речи… Једино чиме је владао. Оне су биле његове последње играчке. Враћајући се са посла, изнова је окренуо главу од раскрснице… Тада је све око њега на тренутак стало. Као у филму, људи су се замрзавали и прелазили у следеће кадрове. Грчевито је стезао волан. Јако светло је пулсирало. Осетио је неког поред себе… Мрак…

Ново јутро

Пробудио се у великом простору који је био ограђен белим зидовима. На другом крају била је девојка. Седела је склупчана на тлу и рукама заклањала лице. Рукави блузе били су јој навучени преко дланова… Сео је, затворио и отворио очи. Није било крова. По хладном ваздуху закључио је да је управо свануло.  У десном углу од места где је седела девојка налазио се нож. У његовом, левом углу, стаклена флаша са водом. „Размисли, размисли...“, понављао је у себи. Девојка је спустила руке и наставила да мирно седи. „Лепа је… не трчи до ножа… паметно… зна да неће бити ни у каквој предности… размисли…“ Устао је и пошао директно ка њој. „Очигледно, треба заједно да изађемо одавде“, викнуо је док је крајичком ока гледао у оштрицу која је светлуцала. Устала је без речи и пришла средини зида. Рукавом је почела да прелази преко блокова иза којих су се на тренутак појављивали бројеви… и губили се када би се одмакла. Прешао је погледом по великој белој површини а затим отишао до флаше са водом. Гледала га  је уплашено. Схватио је да није смела да пије из те боце. То је објашњавало њене испуцале усне. Била је на том чудном месту бар дан дуже од њега. Сипао је мало течности на длан и прешао преко најдужег блока при врху. Сада је натпис био читљив, све док се камен није осушио. Обоје су се трудили да добро запамте шта је писало

2584 = Аu

Узбуђена, отрчала је према месту где се налазио нож. Он се спустио на колено спремајући се да поломи стакло, уколико буде морао да се брани. Међутим, она је журно корачала дуж једног а онда наставила дуж другог зида, бројећи кораке. На крају је почела да скаче и пљеска рукама. Опрезно јој се приближио и покушавао да разуме звуке који су се као изгубљени путници, из беспућа душе, на њеним уснама претварали у речи. „А..У..РОН… АУ…РОН…“, да… добро је то чуо и схватио… Треба пронаћи број на зиду. 1597. „Ко је она“ мисли су му летеле брзином светлости, „како је разумела златни пресек тако брзо...“. Сипао је још мало садржаја из стакленке на длан и пошао да утрља на зид, знајући унапред да је та битка узалудна, јер је камени низ био огроман. Ухватила га је за руку и подигла се на прсте. „КИ..ША..“, прошапутала је.  Гледао ју је зачуђено. Низ њено чело, а затим низ образе сливале су се капи. Легли су на тло и чврсто ухватили за руке, као да очекују олују.  Није се плашио да ће се удавити у неком потопу и мраку који следи. Плашио се ње? Више не… Плашио се за њу…

Дан

Први трагови светлости представљали су сигнал да морају да устану. Мокра, слепљена тела и грч у рукама нису им дозвољавали да се одмах раздвоје. Зидови су почињали да се суше. Отргнувши се нагло једно од другог подигли су се и погледом тражили блок са бројем. Он је претраживао један дужи зид а она је прескочила неке греде и упутила се ка другој страни. Журећи, није приметила стакло поломљене боце. Чуо је врисак и видео како се придиже, док јој је из стопала цурила крв. Наставила је да хода вукући ногу и остављајући црвени траг иза себе. Гледао је нетремице ка њој заборављајући бројеве који су нестајали. Пошао је да јој помогне али је она викала „Не…не… ни… шта… гле…дај…гле…дај…“ Поново се окренуо ка зиду и при врху угледао оно што су тражили 1597. Био је прилично високо. Отрчао је до ње, довикујући „нашао сам..“ Носио ју је журно на рукама до места где је могла да дохвати камен са том ознаком и поставио шаке тако да може да је подигне. Тло је почињало да се тресе. Али то као да није био земљотрес, већ су зидови подрхтавали попут откуцаја. Ритам се појачавао и постајао неправилан „Притисни ту, притисни…“ чуо је, али као да то није био његов глас… Кроз прсте му се сливала крв, неки бљесак га је заслепљивао, а она га је гледала, мирна, насмејана, подигла руку и притиснула број. Цео зид се урушио испред њих. Пали су на плато са кога су се спуштале мермерне степенице. Потреси су били све слабији и напокон се све умирило. Сјурио је у врт које се пружао у долини. „Не затварај очи, не затварај очи…“ викао је док је носио не знајући ни сам где. Иза зелених грмова угледао је дрвену кућу са тремом и унео је унутра.

Сутон

Прошло је неколико дана. Дана… Наиме, небо је у једном делу времена постајало светлије и два сунца која су се сретала у једном моменту стварала су ефекте црвенкасте светлости која лагано пулсира на тлу. Када су зашла, свако на својој страни, небо би постало љубичасто и тамније плаво. Звезде су биле велике и сјајне а три месеца различитих боја се нису померала. Преко „дана“ се нису видели, али у том делу времена били су чаробан небески украс. Од своје кошуље направио је платнене сандале како би могла да хода. Сваки њен корак, када се ослањала на њега и сваки њен осмех, то како је спавала, држећи га за руку, било је нешто најлепше што је доживео. Са узвишења изнад врта пружао се предиван поглед. Ту су најчешће водили љубав када сунца зађу и отпочне пурпурни сутон. Осећао је сву крв у својим венама, док је дрхтала. Њени уздаси, лелујања, њен врисак и његов неспутан крик, одзвањали су дуго…

Ноћ

Седели су на степеништу загрљени. Небо је први пут изгледало тамније, као ноћ коју су некада познавали. Тло је почело да подрхтава и смирује се. Ухватили су се за руке и потрчали према узвишењу. Серије потреса су постајали све јачи. Један по један месец се гасио. Док су покушавали да дођу до врха, долина је почела да се раздваја. Кроз урушени зид, кроз који су ушли, почела је да куља вода пуна муља и блата. Само који корак делио их је до врха а онда је са њега почело да се котрља камење. Земљана лавина је силовито грунула ка њима. Потрчали су десним ободом, покушавајући да избегну највеће стене. Али, једна од њих је прво ударила њу у груди одбацивши је неколико метара, затим је друга погодила њега у леђа, гурнувши га низбрдо. Последњим деловима свести усмеравао је свој пад и котрљање према њој. У једном моменту успели су да се ухвате за руке и наставили да заједно падају низ литицу. Ударци, клизање низ стену и земљу, нови пад, нови ударац, ништа их није раздвојило… Као да је дрхтање почело да слаби… Подигли су погледе, поцепани, окрвављени… Били су на ивици провалије, уплетени у корен неког дрвета које је клизило наниже. Погледала га је мирно, потпуно мирно. Њој је део корена био преко струка, њему преко груди. Сагла се, колико год је могла и врховима прстију почела да кида  растиње које се обавило попут конопца. Његове руке су биле сломљене. Успела је да му се приближи и почела зубима да одгриза једну по једну нит. „Немој… немој…“, молио ју је. У тренутку када је једна грана дрвета пукла, део корена где је био он, склизнуо је на земљу а други је њу повукао у понор. „Не…, не…“, његов урлик стапао се небом које је постало потпуно црно.

Ново буђење

Мрак, светло, мрак, бљесак „Не…“, кркљао је… „Чудо, чудо жив је… Болничко особље је трчало, гурајући према њему све што им је пало под руку, маску са кисеоником, инфузију, једна сестра га је покривала, друга откривала, доктор је викао да се смире и пусте њега. Очи си му лутале са једног краја собе на други. „Где… где је“ , изустио је. „Мислите где сте. На сигурном. Ово је болница и могу Вам рећи да сте имали много среће“, говорио је дежурни лекар, размишљајући како да све ово сутрадан прикаже као своје достигнуће пред сарадницима. „Где је?“ поновио је. „Где је ко? Можда Ваша супруга. Доћи ће, не брините. Сестро, дајте му мало морфијума. Нека спава.“ Сутрадан је дошла његова супруга и двојица колега са посла. Ћутао је. Они су више разговарали међу собом, него са њим. „Да, увек сам му причала да треба да контролише здравље, никада ме није слушао, увек је терао по свом…“ понављала је милион пута исту причу. Откопчала је торбу да би извадила неке ситнице које је донела и случајно је видео црну хаљину коју је већ стигла да набави. Када су отишли, позвао је сестру да му помогне да устане. Подигао се на ноге и полако корачао. Обе подлактице су ми биле у гипсу. Дошли су до ходника. У лифт су управо уносили кревет са телом, прекривеним чаршавом. Старија жена је јецала. Мушкарац у црном сакоу око кога се ширио мирис зноја, дувана и ракије говорио је својим пријатељима „Ма увек сам говорио да пази, али шта ћеш, била је паметна али некако… смотана и неспретна…“Нога са бројем вирила је испод прекривача. На стопалу ожиљак. Одгурнуо је прво њих, сестру, ушао у лифт и увукао кревет притиснувши дугме за поткровље. Врата су се затворила прекинувши дреку оних који су у чуду остали напољу. На последњем спрату је изгурао кревет и некако стргао покривач. Иако је имао гипс на рукама, успео је да прстима ухвати руб хаљине, привуче је себи на груди и ухвати око струка. Носио је степеницама ка врху. Прошао је поред кровних купола и корак по корак дошао на руб зграде. Сунце је залазило чинећи златан пресек са хоризонтом…Три месеца  тромо су се помаљала, ликујући што изнова освајају небески свод...

Патуљку из заборављене земље

ЋИЛИМ

Зима 1877. године. Град изморен бунама, издајама, кугом и ишчекивањем. Реком раздвојен на два дела, био је у ствари подељен на два света. На левој страни живео је претежно муслимански живаљ. Као да је и звук молитве са џамије заобилазио хришћанску цркву. Допирао је само до обале и није смео даље. На десној, хришћани... Одјек битака које су се водиле по околним брдима више је плашио њих. Слобода је била близу, али она је веома често имала и скривену, тамну сенку...

Лејла је живела у кући поред џамије. Сваке вечери, након молитве, искрадала би се из кревета и прескакала ограду. Чекала је да на мосту не буде никога, а онда би, што је могла брже, трчала до високе, беле куће. Ту, у приземљу, стражарила је бака Анђелија. Чим би девојчица ушла, закључавала је тешка дрвена врата. Лампа је обасјавала Лејлин тајни свет, велики разбој са ћилимом који је ткала већ четири године. Срце јој је снажније ударало. Само неколико редова и њен првенац ће бити готов. Али, знале су добро и она и бака Анђелија, да је за то можда остала само једна ноћ. Сновало је летело са једног краја разбоја на други, носећи нити које су исписивале знаке, слике, уздисаје и јецаје. Тамна лепота или Ноћна лепота, што је значило Лејлино име, полако се сливала у двострано лице ћилима. Анђелија је све време стајала поред прозора. Митровдан је био далеко и морала је да брижно чува тајанствене звуке зимског ткања.  Али, и Лејла је знала тајне Анђелијине породице. Камена подрумска кућа била је у ствари скровиште. Ту је, откако зна, живео  Манојло. Само је ноћу излазио у двориште. Из неког разлога нису хтели да га предају људима који су тражили борце и устанике. Манојло је био отприлике њених година. Мршав и бледог лица, био је извор њених жеља, полазиште и исходиште њене чежње. Све боје, пажљиво уткане у ћилим, бирала је тако што би их у мислима најпре прислањала уз њега. Последњи чворови су се везивали као сами од себе. Ветар се оглашавао, доносећи последњи позив за бег, али оне су стајале, нетремице посматрајући у чаролију од боја, ритма и облика. Цветови, птице, венци и гроздови, у правилним геометријским низовима, као да су ту, на соји разбоја, били капија неког другог света. Анђелија је полако губила свест од исцрпљености. Ћутке је одложила кључ и тихим, али наредбодавним гласом казала Лејли да оде што пре, а онда изашла. У великој кући, где је спавала, пуцкетало је огњиште. Прекрстила се и склопила руке. Грчевито је покушавала да изусти молитву, али речи су јој измицале, бежећи из њеног сећања. Када се њено тело сручило на под, душа јој је већ била далеко. Лејла је знала да мора да оде, али је осећала да су је све мисли, страхови и нагони довели управо у ову собу. Стајала је омађијана лепотом која се комешала пред њеним очима. Ветар је престао да дува, када су се дрвена врата отворила. Манојло је ушао ћутке и дошао до каменог ложишта. Упалио је огањ, а затим пришао разбоју. Заједно, без иједне речи, скинули су ћилим... Свако је стајао на својој половини света. Он је изуо чизме, она нануле. Откопчао је јелек и везену кошуљу, спуштајући их једном руком на под. Она је нежно одвезала шамију која је, док је падала, лепршала попут комада белог пепела који бежи од ватре носећи на рубовима ужарену нит. Затим су истовремено закорачили на, само њихово, острво. „Бог је са нама“, први пут га је прозвала именом...

Пролеће 1999. Марија се враћала из болнице. Ишла је пешице, иако је напољу падала јака киша. Њене мисли још увек су биле са Лазаром, њеним седмогодишњим сином који је чекао операцију. Био је јако слаб још одмалена, а опет, увек насмејан и умиљат.  Чувала га је као очи у глави, јер је за њу био смисао живота. Остављен од оца још у колевци, однеговала га је бака Ана и сада, док је ишла према њеној кући, није могла ни да замисли да је неће дочекати заједно. У дну дворишта још увек је стајала стара, бела, камена кућа.  Бака Ана је кувала кафу на шпорету у дворишту и погледом јој показала да уђу и склоне се од невремена. Ту, у соби са земљаним подом, било је јако пријатно, чак и топло. Селе су на троношке поред софре и старог дрвеног кревета. Изнад њега, као јуче изаткан, висио је ћилим. Чистих, опраних боја, попут баште која је чудом однегована у маленој соби. На напрслом зиду поред ћилима, па све до одшкринутог пенџера, биле су окачене слике у ручно изрезбареним, дрвеним рамовима. Последња, у углу била је Маријина. Једина слика у боји. Често су се шалиле са бака Аном да ће да је промене како би се уклопила у остала црно – бела сведочанства прошлости. Лазар као да је био у соби. Хаос који је владао у болници и стална мобилизација лекара доносили су додатну зебњу. Иако нису проговориле ни реч, на њиховим уснама могла се прочитати молитва. За Лазара, за сву децу ове несрећне земље. Њихов спуштен поглед и тишину прекинуо је јак тресак. Обе су се бациле прво једна на другу, а онда на земљани под. Тишина... Очекивале су нову експлозију. Али није било ни експлозије, ни буке. Потпуна тишина... Погледале су према зиду. На њему није више био окачен ћилим, већ само два ексера, око којих су зјапале рупе од скинутог малтера. Из неког разлога он се уз јак тресак срушио поред кревета. Страна која је тако дуго била окренута према зиду, постала је видљива. Црвени и жути цветови, беле голубице и плави гроздови сада су били окренути према таваници. Полако су се придигле. Седајући поново на оне мале дрвене троношке, гледале су у рајски врт испред њих. „Оно је нека тамна мрља“, рекла је Марија. „Онде, десно, горе“, показивала је. Бака Ана није гледала. Знала је где се тај црни облак налази. „Кћери,...“ почела је причу... Неколико сати приповедала јој је о њеној баки, баки њене баке и... Лејли. „Дакле, то је њена крв...“, рекла је Марија. , као да је тиме требало да се заврши једна бајка „Али, зашто је онда мрља у левом углу другачија“. Бака Ана уздахну дубоко. „Хајдемо до цркве, Велики петак је, испричаћу ти.“ Док су стајале у реду за свеће она је наставила причу да је у собу, где су на ћилиму спавали Лејла и Манојло, ушла његова мајка, тражећи га. О томе како је пред зору тог децембра 1877. експлодирала  тврђава, јер су Турци запалили барутану, када су се повлачили пред српском војском. И како је мајка, у бесу, одгурнула сина. Кажу да га је случајно посекла сребрним прстеном, који је имала на руци, али да никако нису успеле да му зауставе крварење. Умро је на њиховим рукама. Манојлова мајка је, видевши сина и Анђелију мртве, узјахала коња и пошла ка Турцима, желећи да погине. Касније је  у историјским списима описана као жена – херој, која је ослободила град. Чак је и сам Кнез тражио да  је упозна  али се она затворила у кућу и до краја живота чувала Лејлу која је  родила девојчицу последњег дана лета 1878. Када је завршила причу, биле су пред вратима цркве. Зачула се сирена за ваздушну опасност, али се нико, баш нико није ни померио. Прекрстиле су се и упалиле свеће... Марија је са сваком од њих изговарала имена, као да погледом иде са једне на другу слику, урамљену, овековечену у старој кући. Када је дошла до Манојла, претрнула је. Гледајући у пламен, поновила је имена изнад сваког, покушавајући да јасно створи лик. Лејла, Христина, Бисенија, Богдана, Даница, Звездана, Ана... Марија...Лазар... Борила се за ваздух. Почела је да гура све око себе. Народ је негодовао. Вређали су је, иако су били у цркви. Добацивали су да је кукавица и да неће они смети да гађају на овај свети дан... Бака  Ана је покушавала да дође до ње. „Марија... Марија...“ Марија је већ била на улици. Угледала је човека како улази у аутомобил. Отворила је врата и извукла га напоље. Села је и притиснула папучицу гаса. Гуме су шкрипале. Човек је викао. Полицајац у цивилу дувао је у пиштаљку. Она је већ јурила према мосту и болници на другом крају града...

Лето 2013. Изгледало је као да је град пуст преко дана, али са првим светлима, шеталишта су постајала претесна за људе, жељне свежине. Како је вече одмицало, тако су се поред реке смењивале генерације пролазника, освајајући калдрму која је још памтила бат турских корака и корачница. Држећи се за руке, Лазар и Милица пролазили су испод барокних капија од испреплетаних липа, које су се каприциозно протезале дуж обала реке, чувајући тајне многих, често несрећних љубави. Хладан дах поноћи био је увек добар изговор да се тела страсније припију једно уз друго. Тако су дошли до Лазареве куће. Док је тихо затварао капију, видео је, како је попут свица, бљеснуло и утихнуло светло у соби где је спавала његова мајка Марија. Насмешио се. Имао је више од двадесет година, а она га је сваке вечери дочекивала будна. Ујутру би говорила како је рано легла. Повео је Милицу ка старој кући. Нестрпљиво и страсно, још на самом прагу, почео је да је љуби... Уздаси и шкрипа старог кревета стапали су са песмом зрикаваца и нестајали у ноћи...  Док су исцрпљени лежали, Милица је била загледана у Лазареве груди и косу, а затим јој поглед склизну на ћилим, који је, свестан своје раскоши, бдио над њиховим телима. Обасјан месечевом светлошћу, која се преламала кроз облике и боје на његовој провршини, нестварним декором прећутно је одобравао страсни љубавни чин. „Предиван је“, прошапутала је. Лазар се окренуо према шарама. Прстом је прелазио белу бордуру - ограду око рајске баште пуне необичног биља и још чуднијег живља, која је штитила да се боје са ћилима не проспу свуд по стварима и њиховим обнаженим телима. Милица је била прва особа којој је желео да пренесе сваки детаљ њихове породичне приче. Омамљена његовом близином и гласом, желела је да запамти и упије сваку реч, баш онако како је изговара и створи уверљиве слике прошлости, не би ли их једну за другом, изнова сложила у њихов породични албум. Нетремице слушајући, замишљала је његову мајку како утрчава у болницу, обара портира на улазу, упада у операциону салу и зауставља хирурга који је држао подигнут скалпел, преклињућу га да најпре погледа резултате тестова крви. Док је Марију обезбеђење износило у ходник, хирург је одложио инструмент, стргао  маску с лица и ипак одлучио да провери анализе. Коверта, која је стигла са института у Београду, није била ни отворена. Фактор VIII – испод 1%, фактор IX - на доњој граници. Закључак – хемофилија, класична операција се искључује. Забринута и уплашена, замишљала је како малог Лазара усред рата пребацују на ВМА и обављају компликовану лапароскопску операцију, а затим га лече медикаментима, које је Марија сакривене носила преко границе. Видела је и како ношу пребацују старог немачког лекара, преко напуштеног канала, у чамцу... Све време док је Лазар причао, обоје су погледом ишли белом узаном стазом на ћилиму, дошавши на крају до места где се она прекида. На самом ћошку, црна мрља показивала је крај пута... Светлост месечевих зрака није више обасјавала целу собу. Одједном се као пламтећи сноп устремила на тамну временску празнину, која је зјапила на ћилиму. Попут осеке која вуче таласе према пучини, мрља од крви  почела је да се повлачи према средини и два бела краја, раздвојена дуже од једног века, лагано су се састављала у нераскидив загрљај. Затим се зрак полако повукао. Прешао је преко њихових спојених тела и на кратко окрзнуо мало огледало на полици. Одбијена светлост пала је на зид поред прозора. Ту је однедавно  била и његова фотографија. Мајка му је у шали говорила да су и све остале слике, чувари прошлости, настајале непосредно пред венчање неког од чланова породице. Светлост је, као ласером, повлачила јасну црту на празном реду испред. Загледан у ову месечеву магију, Лазар је постао све немирнији. Остајао је без даха. Симболи су почињали да бивају све јаснији. Окренуо се према Милици, покушавајући да на трен одгурне огромну радост коју је осећао, како би могао да ишта изговори. Лазарев длан се нежно, с олакшањем, спустио на њен стомак. „Шта ти је?“, упитала је. „Остаћеш са мном“, рекао је. „Ноћас?“, прошапутали су из ње девојачки страх, неверица и ишчекивање... „Зваћемо је Лејла. Ноћна лепота!“, било је једино што је Лазар могао да јој одговори.  

РОЂЕН 4. ЈУЛА

“... Поново ти је потребна нека успутна станица на којој би примила дозу самопоуздања. На којој би ти неко рекао да те воли више од себе и свог једног живота, за разлику од тебе која имаш свих девет. И када осетиш да си поново она стара, кренућеш да се изнова дајеш и трошиш. Своје сате, дане и године, знајући да увек можеш доћи, и када будеш обесхрабрена и сасвим сама. Али шта си спремна да урадиш ако на тој станици не угледаш све оно што очекујеш. Да ли ћеш тада схватити своју илузију да твојих девет делова у ствари чине само један живот. А тај девети део почиње тако брзо да клизи, као песак међу прстима. Да ли ћеш успети да га пронађеш у оним вашим предграђима које ти је несебично поклањао. И када кораци буду тако тешки, а глас толико тих... Да ли ћеш моћи да га дозовеш... крај свих тих возова... што одлазе...”

Младен је једва исписао последње редове, ван себе од љубоморе и беса. У ствари, желео је да буде и бесан и љубоморан, а у дубини душе није осећао ни љубомору, ни бес. Целог живота је напросто јурио за адреналином. Задавао себи скоро немогуће задатке који су често били далеко од онога што је стварно желео. Насупрот свему, могао је да постигне невероватне ствари потпуно сам, али је тражио некога ко би био уз њега, да би му преписао све заслуге и доделио све награде. Одбацивао би ту истину као највећу јерес, када би само помислио на то. Једноставно, није хтео да буде сам. Као када вајаш глину, од људи и жена правио је ремек - дела, убеђујући и њих и себе да су скулптуре од најквалитетнијег мермера. А онда би ти глинени војници, занесени у неочекиваним главним улогама, почели да се понашају према њему као према старомодном тренеру који спутава њихов звездани пут. Деценије потрошене на гланцање лажних дијаманата. Понекад... Само понекад, дозволио би себи луксуз да се према неким особама понаша онако како су и заслуживале. Довољан би био један хладнокрван поглед насупрот осмеха и љубазности којима их је обасипао, да се све преокрене. Тек тада су га позивали неколико пута на дан, обасипали пажњом, комплиментима, слали чежњиве поруке и тражили своје место у његовој близини не либећи се да склоне оне који су већ били ту. „Тако...“, рекао је себи гласно, поставивши на блог све што је написао. Устао је и изашао. „Требаће неко време да се јави, али... јавиће се...“

Прошло је од тада годину дана бесомучне јурњаве - да се остари за још четири годишња доба. Била је кишовита и хладна мајска ноћ. Сви су одавно спавали, док је он, скоро кријући се, гледао у екран. Није више написао ни један ред. Само се чудио ко ишчитава његове старе приче из Перуа, Малезије, Пољске... Онда је додао реченицу: „Отићи ћу 4. јула на место где сам некада давно изгубио нешто јако вредно.“

Јулске спарине поред пруге. Увек га је узбуђивало испаравање прагова и она игра ваздуха изнад шина. Полако се приближавао станици. Очекивао је да буде сетан или тужан, али толико се добро осећао, да просто није могао да поверује. Пришао је перону и ушао кроз стаклена врата. Угледао је  неког свештеника који је дремао на столици. „4 Јул. Она је сада сигурно на пикнику са корпом пржене пилетине и дебелим комшијама који забадају заставице у хамбургере, доказујући тиме да су патриоте“. Зазвонио је телефон. Њени иницијали на дисплеју. Сва кураж је нестала. Десетак секунди му је требало да се прибере, узме ваздух и понови у себи: „буди хладан, буди хладан...“ Притиснуо је зелени тастер. „Да...“ самом себи је изгледао превише смешно и глупо са тим „Да..“, али... „Где си?“, чуо је. „Ту сам. Управо на месту свог највећег злочина“, ликовао је како је то добро срочио. „ Не видим те...“, „Молим ?“, „ Не видим те, а видим те...“. Веза се прекинула. „Боже, свашта“, помислио је, „ или је њој лоше, или мени није добро“ . Затим га је неко додирну по рамену. Окрену се и заледио. Ништа више није могао да контролише, ни срце, ни дисање, ни глас... Само је зурио у њу, која је сада требало да буде на некој ливади, уз оне пљескавице, на неких 20.000 км и 20 година далеко. „И ?..“ питала је. Једино му је мозак функционисао. Склапао је реченицу. Прво ће је смислити у глави, а онда изговорити. „Госпођице... мислим да сам нашао... нешто јако вредно, ... што сте некада давно... овде изгубили. И желим да Вам то врат...“ Трас, па још једном трас. Читава плоча стакленог шалтера сручила се на мермерни под, уз застрашујући прасак. Иза ње је искочио неки тип са фантомком и пиштољем у руци, којим је млатарао и викао: „Да се нико није макао, сви доле... брзо... лежи...“. Сви су брзо полегали. У ствари, сви осим њих двоје. „Шта ви то чекате? На под брзо...“ и даље је арлаукао, сада уперивши пиштољ у њих. Ништа... Једноставно су стајали. Младен се окрену према њој и мртав хладан покушао да настави онај бисер од малочас, али на несрећу, једна реченица као да се изгурала испред оне коју је толико желео да изговори: „Двадесет година бежиш од мене и сад си дошла да нас поубија ова будала“. „ Ко бре бежи од тебе? Е, сад ћу ја да те убијем, нико други неће да има ту привилегију...“ и почела је да га неконтролисано удара  својом скупоценом торбицом. „Неће нико да те убије, ја ћу...“ Није ни приметила пуцањ у ваздух. „Ма, лежите бре, побићу Вас...“ Ништа... Само је витлала оном торбом, док се он заклањао рукама. „Чекам те двадесет година... свако јутро... сваки дан... ја бежим... море... кукавице једна...“ „Шта си рекла? Е, сад ћеш да видиш!“ Ухватио је левом руком иза леђа, затим око струка, подигао и почео да је удара по задњици. „Ово је требало да урадим, ово...“ Вриштала је, млатарајући ногама. „Баци оружје...“ , у комплетну лудницу ушао је још један лик. Милиционер у избледелој плавој кошуљи. „Баци оружје“, понављао је, уперивши револвер у оног са фантомком. „Побићу их...“, викао је овај. Искористивши тренутак када је Младену скренуо поглед, она га свом силином удари лактом у ребра. Када се савио, иако је неколико минута пре била обучена као топ-модел, ногом га је фудбалерски вешто шутнула у бутину. Лежао је неколико тренутака, успевши да се придигне на једно колено, попут боксера коме одбројавају. Тек тада је погледао. Колико је била лепа. Хаљина са леве стране била је поцепана. Коса пала преко очију. Имала је огреботину на врату, али... Трас... Станично стакло се са свих страна распрштало по поду. У станицу су упадали специјалци, држећи неке мале набуџене аутоматске пушке. Онај са фантомком одмах је подигао руке, али су они прошли поред њега као поред детета са пластичним пиштољем. Шетали су ласерима по станици и бацали димне бомбе. Све је више подсећало на неки спектакуларни концерт, него на реалност. Младен је гледао у њене руке, онда у свештеника који је све време седео на метар од њих. Схватио је да клечи испред ње и помислио: ово је тај тренутак. Отворио је уста, а онда се онај свештеник подигао, збацио мантију и подигао увис неколико штапина динамита, повезаних неком жицом и неким сатом. „Умрећу ја, али умрећете и ви... За мога покојног брата...“ Младену се прво спустила тамна завеса на очи, онда је осетио како му жиле на врату пумпају толико крви да ће сам експлодирати и пре него што их овај лудак разнесе, и кренуо је да га рукама, ногама, зубима искида на парампарчад. „Сад ћу да ти набијем то...“ Потпуно нестварно, у свом том хаосу, осетио је како га је лагано ухватила за руку. Погледао је... „Идемо...“, рекла је тихо, и тако обично. „Идемо...“ рекао је. Држећи се за руке, лагано су ишетали из станице. Ходали су крај пруге. Ни окренули се нису када их је запљуснуо топао талас од експлозије. Станица, перони, све иза њих је горело. Сунце је бојило запад црвеним декором. Испред њих био је сутон који су чекали двадесет година...

„Храмљеш, хоћеш да станемо?“, питала је. „Твој ножни рад. Нећу моћи нормално да ходам три дана...А ти, можеш ли? Хоћеш да седнемо?“ „Нећу моћи да седим три дана, твој ручни рад...“ Ишли су према западу. Лагано. „Шта мислиш какав би био живот?...“, прошапутала је. Зауставио се. Погледао је директно у очи. После толико година могао је да се искрено осмехне. Знао је колико је волела тај његов мали осмех у угловима усана. Померио јој је косу са чела. Желео је да каже само: „Видећеш...“ али се једна реченица, као побегла са страница неке књиге, прогурала на место и време где треба да буде изговорена и просто изетела из његових груди: „Госпођице,... мислим да сам нашао... нешто јако вредно... што сте некада давно... овде изгубили. И желим да Вам то вратим...“

ИСПРЕД СВЕТЛОСТИ 

…“Ко се за сламку хвата дави се; Ал’ онај који тајну мора открије, живи свом страшћу својих удова, у загрљају воде, и плива. Гле, како албатрос незграпни неспретно на земљи клима. Али, један замах крила и он лети к’о најљупкији каваљер у небесима!“…

Izrael Regardije: Aleister Crowley 

Борско језеро. Огроман хотел са конгресним дворанама, игралиштима, плажама и стазама за шетњу поред обале. Оронула фасада, грејање које не ради, поломљене светиљке и огољене жице које су претећи вириле из стубова, ољуштена фарба и рђа на чамцима који су се назирали у високој трави - осликана деценија пропадања једног система који је некада функционисао. Киша, хладноћа и ветар као завршни декор сиве сценографије. Јун, који је у том тренутку више подсећао на октобар…

Младен је седео на тераси и уживао у киши. Волео је облачно време. И самоћу. Сви који су га познавали рекли би управо супротно. Али изгледа да се добро потрудио да га нико никада и не упозна. Куцао је поруку: 

…“Here comes the rain again

Falling on my head like a memory

Falling on my head like a new emotion

I want to walk in the open wind

I want to talk…“ 

И чекао одговор. Свака секунда трајала је толико да је болела. Неколико тренутака касније сигнал, који као да није био звук, већ кап мелема на болну опекотину у грудима.

…“like lovers do…“ 

Стискао је телефон, приносећи га лицу. Желео је да осети мирис, чује смех, или како говори о било чему, онако срећна, раздрагана, … Тресак, још један тресак, све је почело да се љуља, врисак, прашина, пуцање бетонских греда, бол, тама, светлост, тама, светлост, тама… тишина…

… Нема бола, тражио је бол. Заправо, тражио је да осети своје ноге и руке. Потпуни мрак и немогућност да се помери условио је да се ослони само на осећаје. Али, ни њих није било. У први мах тешио се тиме да ће се очи привићи на таму, међутим убрзо је схватио да око њега нема ни трага светлости, само мрак. Чудно, сада је чекао страх, а ни он није долазио. Једино што је постојало су сећања. Сећања на филмове и вести где у оваквим ситуацијама увек неко убрзо дође. Да, сигурно ће убрзо доћи и извадити га одавде. У ствари, можда он ОВДЕ и није сам. „Хеј“ , изговорио је ово на неки необичан начин, „Хеј, има ли кога!...“ Да ли због затвореног простора или нечег другог, али све је звучало као да долази са неког разгласа. Чак је на моменат помислио да није ни отворио уста, што је сигурно била последица простора. „Хеј…“ Ово већ није он изговорио. „Хеј, овде сам… у ствари ту сам негде…“ Која срећа, има још некога. „ Добро си?...“ „Никад боље, ово мора да су средили из Општине. Још кад покушавају да нас иселе…“ „Радиш овде?“, питао је Марко. „Аха, тј. радио сам. Не знам да ли је ово прековремено…“ Младену је скоро било драго да је ово неки духовит човек. „Како се зовеш?, упита га. „Младен“, „Младен?, ха, па драго ми је и ја сам. Два Младена у једној рупи“ , „Три Младена, што је много, много је за једну рупу.“ Зачу се и трећи глас. „У ствари, професор Младен, тек да нам буде лакше“. „Е ,па, профо, кажи како да се вадимо одавде? Ти си, колико видим, најученији, тј. ја сам овде конобар, а шта је први господин?“ „Инжењер, ал за струју… јеби га…“ „ Е, то нам сада треба. Него, господо, шта ћемо да једемо и пијемо када изађемо одавде, то је мој проблем, а ви сад смислите шта да радимо.“ „Ништа, ја не могу да се померим, а можда је то и боље, да не гурнемо нешто што не треба“, рече професор који као да је осећао дужност да и у оваквој ситуацији каже нешто, што ће деловати као лекција. „И, значи да чекамо? Па, хајде да чекамо, ионако шетам по цео дан док конобаришем, мада колико знам, ове из Општине, док очисте своје дупе од прашине по нас има да дођу за неколико дана…“ „Нешто ми је тај твој нагласак познат, ти ниси из Бора? „ Нисам, инжењеру. Ја сам са југа. Овде ме живот нанео. Иначе, замало да будемо колеге. И ја сам студирао ту твоју струју, мада само једну годину.“ „ И боље ли је живот у кафани, него над књигом?“ „Није то, профо. Ти одмах помислиш на лоше ђаке који неће да уче. Него што рече пријатељ инжењер, нешто ми твој нагласак не вуче да си из ових крајева“ „И ја сам са југа. Али већ скоро двадесет година живим и радим преко океана“ „Опа, бато, па ког си, да не кажем шта, тражио овде. Истражујеш рушевине? „Ха, може се рећи. Пре него што сам отишао, мисли сам да ми се свет срушио, а у ствари имао сам један прелеп живот. Рушевине су изгледа резервисане за ове крајеве.“ „Е, пре скоро двадесет пет година ја сам бежао из рушевине. Знао сам да више немам новца за студије. Нисам смео да урадим нешто што сам морао и тако дођем овде. Нађем посао, оженим се, једном, па још једном и тако, од стола до стола, од жене до жене…“ „ А ти, инжењер, ви сте код жена на цени, мада не као камионџије и конобари али..“ „ Шта да кажем, жена једна, деце двоје, кућа посао, рођендани, славе, нове године… Можда сам и добро прошао, како нисам никада био сигуран шта заиста желим. Него рече, ниси смео да урадиш нешто што си морао, нисам те баш разумео, али претпостављам да је нека жена у питању.“ „Жена, жеља, сан, јава, више ни ја нисам сигуран. Знаш оно, када се сваке ноћи враћаш и желиш да пружиш још корак тим степеницама, и даш јој те проклете ђурђевке, а онда је видиш са неким и остављаш их на огради… јеби га… Али добро. Шта ћемо попити у то име? Него одакле знаш да је жена у питању? Море, шарен си ми ти?“ „Ђурђевак, кажеш? Леп цвет. Најлепши. Познавао сам неког ко је мирисао на ђурђевак. Али… Сада имам уређену башту, два млада лава о којима треба бринути и који су, верујем, најлепши животни украс. Гледаш их како расту, како јачају и знаш да треба да их заштитиш, а знаш да једног дана мораш да их пустиш у шуму. Јер једино ће бити срећни када сами улове плен и оду тамо где ти никада нећеш.„ „Уживаш са њима инжењеру?“ „Да. Мада кад се стиша њихова рика, настаје она проклета тишина. Проклета, проклета тишина. Сваке ноћи, дана, јутра. Убијала ме је. Почео сам да лудим и вичем само да бих разбио то ћутање. Знам да су све комшије мислиле да нисам нормалан. И знаш шта, потпуно су били у праву…“ Ајде, бре, немој тако, како си толико сигуран да би ђурђевак причао. Је ли инжењеру?“ „Ђурђевак? А, да, ђурђевак. Море, ниси ти само конобар… Е, па видиш, ђурђевак је причао, и слушао сам га из дана у дан. И једва сам чекао да сване да га поново чујем…“ Него, профо, што ти ништа не говориш. Имате ли тамо ђурђевак?“ „Имам ђурђевак у башти. Прелеп је. Прича… Никад ми није досадило ни да га слушам, ни да га гледам… „ Е, то је срећан човек. Треба, бре, да имаш ону ствар. Један мали корак и…“ „И скочиш. Скочиш и више никада не направиш ни корак. Скочио сам из воза. Не баш најбоље. Запросио сам је ту на станици. Отишли смо заједно тамо. И тако… Она је ишла, трчала, живела три живота истовремено. Ја сам седео и учио. Сакупљао дипломе и ето… А лавове усвајамо с’времена на време. Она им се радује, храни их, лечи, и тачно зна када да их пусти. Не можеш да поверујеш колико је јака. Сузу не пусти кад их однесе у шуму и остави, можда мало плаче, тог дана, али после…“ „Профо, ти си бре тата многим лавовима. Имаш од мене флашу најбољег црног вина. Чувао сам га кад сретнем неког као ти. Тачније, украо сам неким странцима кад су имали неки скуп кардиохирурга. Али много добро и скупо вино. Има да га попијемо ја, ти и инжењер…“ „Обавезно“ „Ево, обећавам да ја доводим музику, гитарица и тамбурица, може?“ „Може, а ја…“ Прасак. Ударац. Тама, тама, тама... Зашто нема светлости? „Овде има некога. Еј, људи, овде има некога…“ „Најзад, али зашто је још увек тама, можда треба да се очи привикну…“ Ево, можемо да дођемо до њега, полако, полако људи… У бре, било би чудо… Не… Нажалост… Не…“ „Шта не?“ питао се Младен, „Вадите ме одавде…“ „Нажалост не.. не дише… Много је искрварио. Бог да прости... дај ћебе…“Како, али до малопре сам причао са њима… „ Има ли још некога?“, чуло се са рушевина. „Не сам је, нема више никога… На картици му пише Младен, ово горе је нечитљиво. Пиши само Младен. Вози га... “ 

Најзад, светлост. То би дакле било то. Колико сам се пута питао шта би било? Па добро… 

„…Here comes the rain again

Raining in my head like a tragedy

Tearing me apart like a new

emotion…“ 

СТАНИЦА

„... Драге ноћобдије, поздрављају вас ваши стари пријатељи из кутије која говори. Као и сваке ноћи, чекају нас звуци лепих мелодија. Уколико нас слушате са неким кога волите, вероватно је ово узалуд, јер ви једино желите да чујете откуцаје његовог или њеног срца. Ako нас слушате сами, размислите, можда је ово ноћ о којој сањате. Али, она је као воз на станици. Биће ту за вас неко време а онда ће лагано отићи. Не дозволите да сваки пут, када затворите очи, видите последњи вагон који све брже одлази. А сада, наша стара пријатељица промуклог, божанственог гласа и, наравно, Summertime...“

„... И, шта још хоћеш? Хиљаду пута сам ти рекла да ме не зовеш, да нема више ничега међу нама, да не правиш будалу од себе. Схвати то већ једном. Нађи себи неку другу, неку, добру као што си ти. Ја сам лоша, разумеш ли? Л-О-Ш-А и увек ћу бити таква. Таква желим да будем и никада нећу бити другачија...“ Ненад је по ко зна који пут стајао и слушао Верин монолог. Гледао је како окреће леђа и улази у своје двориште. Њена бела хаљина иза капије остала му је као замрзнута фотографија у очима. Из куће, у којој је становала, чула се музика... и пригушени смех... Отишао је у стару кафану да покуша да заборави све што се десило. Окружен тим чудним светом, био је тај који им завиди. Они су имали су своје ћошкове, своје милион пута поновљене приче. Није помагало ни пиће које није волео, ни задимљена просторија која га је гушила, ни њихова задовољна лица којима је само желео да каже да ућуте, јер је знао милион интересантнијих прича. Посматрао их је онако срећне, насмејане, пијане и изгубљене. Читав један свет био је између али били су једини са којима је проводио оно мало слободног времена. На неки свој начин поштовао је свакога од њих. „До виђења, професоре“, чуо је док је излазио. Махнуо је руком. Дуго је ходао улицама. Желео је да заборави Веру, која га је бар на тренутак излечила од ње саме. Кораци су попримали одјек корачнице. Урадити нешто велико. Нешто што нико не очекује од њега... Отишао је до старог моста. Померио је комад бетона у првом стубу, узео замотуљак тканине и из ње извадио пиштољ. Репетирао га је и ставио у појас, иза леђа. Ветар му је донео широк осмех на лице. Исправио се. Чак му је и корак био другачији. Сада је ходао као главни лик неког филма који полази у коначни обрачун. Желео је да избаци све оне који му наносе бол из свог и њиховог живота, како би филм могао да се заврши happy end-oм. Уз кеј се попео на мост. Прашина и листићи папира који лебде око њега, употпуњавали су сценографију... Осветник... За све поражене и понижене... Ове ноћи... Он... Попео се на стари мост. Светла су треперила у води. Знао је где ће га наћи. Знао је њихово место окупљања. Удахнуо је ваздух и кренуо. Није чуо како се низ стазу на мосту котрљају точкови, ни цику деце која лете према њему на ролерима. Само је осетио јак ударац у леђа, руку детета која се хвата за његову мајицу да не би пало на бетон. Крајичком ока видео је пиштољ који пада на дно ограде, одскаче и лети у реку. Пљусак воде... „Извините, молим Вас, извините, нисам Вас видео...“ Дечак је наместио своју плаву кацигу и брзо кренуо даље. Остала деца су се сјурила за њим... Док су се удаљавали, чуо је: „ Пази бре, Петре, могао си да убијеш некога...“ и смех... Окретао се око себе. Ветар је стао, а комадићи папира помешани са прашином, као да су одједном клонули на земљу. Није више било ни атмосфере, ни сценографије која би одговарала каквој доброј драми или трилеру. Почео је да трчи. Да бежи... Кејом... До другог моста... Воз... Зашто не наиђе воз... Кроз ноћ је одјекнула сирена... „Да... хвала, Господе,...воз...“ , трчао је као по атлетској стази... Као некада када је освајао медаље... Његов циљ сада била је средина моста... Тамо ће грудима пресећи траку и бити победник... Коначно...

Али,... на мосту је већ стајао неко. Девојка у поцепаној белој хаљини... Мирно, као на стражи... Ветар је поново почео да дува. Подигао је прашину... Она је била главна у кадру... Сирена...

****

Дечак на ролерима је застао и почео да опипава џепове од панталона.

„До ђавола“ ,помисли, „мора да су ми паре испале када сам се сударио са оним типом на мосту“. „Одмах се враћам!“ довикну друговима.

„Еј, мораш да однесеш...“

Знао је да мора да однесе Бузги новац. Давао им је да увале коју шибицу својим вршњацима. Просто је долетео до моста, али му је у сусрет, на његово велико изненађење, ишао управо он. Дебела истетовирана мешина са своја два пратиоца. Дословно је ударио у њега.

„ О,... па кога ја то видим?... Куда тако журно?...“, церекао се док га је држао за раме.

„Баш те тражим... у ствари, дошао сам по паре... да ти дам паре...“ , Петар је већ муцао, јер је знао да неће успети да објасни.

„Дош`о си по паре? Овде дају паре?“, мешина се затресла од смеха а затим су и оне две хијене почеше да се цере и смеју у знак оданости.

„Испале су ми овде... Можда их је однео ветар... Можда...“, знао је да је све узалудно.

„ А можда су у реци? Сад ће наша птичица да постане рибица и да иде да нађе паре у реци...“

Бузга је имао наступ. То је била представа за слуге. Поново је показивао моћ, снагу... Ухватио је дечака за врат и гурнуо преко ограде. Река је била плитка. Тек нешто дубља од метра. Дечаково тело је полако склизнуло до дна и ту се задржало неколико тренутака. Дланом је опипао дршку пиштоља. Имао је чак толико времена ту на дну да размисли. А онда је стегао шаку, савио колена и окренуо се у води. Укопао се точковима у дно и полако усправио тело. Наслоњени на ограду стајали су Бузга и његови, гушећи се од смеха. Подигао је руку. Много пута је то већ „вежбао“, играјући игрице на рачунару. Пуцао је док није испразно шаржер. Крвава истетовирана врећа сала висила је преко ограде моста. Она двојица, са рупама на грудима, били су одбачени далеко уназад. Петар је испустио пиштољ у воду. Полако је дошао до обале. Прилично вешто успузао је уз камену обалу, иако је још увек био на ролерима. Затим се попео уз травнату узбрдицу на калдрмисану пешачку стазу. Трава и блато отпадали су од точкова док је журио да побегне. Што брже и што даље. Већ је прошао следећи мост. Још мало. Јурио је према прузи. Само још мало. Сирена... Прећи ће пре него што прође воз. Као у филму... Ни сам није знао шта ради. Као да је хтео да прескочи преко шина, али ударио је у камење на пружном насипу. Пукла му је кост на нози.. Свом силином, пао је лицем преко прага. Није могао да устане. Ноге су му биле одузете. Последњом снагом отворио је очи и видео јако, заслепљујуће светло. Затим је окренуо главу на другу страну. Учинило му се као да види девојку у нестварно белој хаљини... Девојку која… трчи према њему...

****

Бузга је седео у соби када је Вера ушла. Њен брат је погнуте главе стајао и чекао. „Отишао је... пусти га сада, молим те...“ , прошапутала је. „А, отишла је будала. Па то значи да поред сиса имаш и мало мозга“, церекао се Бузга. Волео је да га слушају кад каже нешто важно, скоро смислено... „Дуг твог брата је скоро па исплаћен“. Устао је и шчепао за груди. На сваки трзај њеног брата, две гориле су одговарале тако што би га ударцима обарале на кревет. Бузга је био краљ. Господар дна. Вукао ју је у другу собу. Њен брат је плакао. Његове животиње су се смејале...

Епилог 1:

Старо гробље. Петар и Вера су слушали опело. Отрцани говори пријатеља који о покојнику нису знали ама баш ништа. Причали су о његовом подвигу, о томе како је спасио двоје младих људи, жртвујући себе. И да су хероји данас ретки. „Волео те је?“, питао је Петар Веру. Ћутала је... Сетила се Ненадових прича о његовим тајним далеким путовањима и о томе како је седео у возовима чекајући да неко случајно уђе баш у тај вагон. Случајно... Баш тада... Неко ко ће га коначно спасити од усамљености. И поред свег лудила које ју је снашло последњих дана знала је да је вероватно никада нико више неће волети. Пред њом је био живот који је требало да се заврши када је Петра зграбила и гурнула са пруге, оставши на њој. То је требало да буде крај. Није знала да је Ненад иза ње и да је у последњем тренутку одбацио испред воза, жртвујући себе да би је спасио... Међутим, последње чега се сећала било је како он у ствари стоји... мирно... као да треба да уђе у тај воз... И оде некуд... И једног малог белог лептира... Како лебди изнад прагова...

Епилог 2:

Почетком двадесетог века отворена је железничка станица West Palm Beach у Америци, држава Флорида. Љубичаста кула била је оргинални део архитектуре, тада малог града, поред океана. Један стари Кинез дошао је много пре јутра, док званице и гости још увек нису стигли. Пришао је прузи, месту где је требало да се свечано постави последња шина. Уз тиху молитву, подигао је дрвени праг, као да је од папира. Испод њега је спустио неколико малих плавих каменчића и једног белог лептира. Затим је вратио тешки праг на место и отишао.

Почетак двадесет првог века. Лето. Она је возила свој велики, нови аутомобил, враћајући се са посла. Својом интелигенцијом и шармом успела је се избори за статус у најјачој гладијаторској арени, званој USA. Напамет знана рута до куће на обали океана. Али, као да је неко вукао волан на другу страну. Не знајући зашто, скренула је ка железничкој станици. Аутомобил као да се сам паркирао. Изашла је помало уплашена, мада је то за њу било давно заборављено осећање... Воз са црвено-белим пругама стајао је на станици. Врата су била отворена. Одјекнуо је глас са разгласа: „Ванредни брзи воз креће по пријему путника. Удобност и спокој гарантује Вам Florida East Coast Railroad. Срећан пут...“ Затим је једна тиха мелодија почела, као вода, да се разлива по перонима. Summertime... Људи су узбуђено седели на клупама поред зграде. Као да то нису били путници већ публика која је дошла да коначно види оно о чему су сваке ноћи сањали – ефекат ударца крилима.

Пришла је отвореним вратима. Све очи биле су упрте у њу. Чак је и бели лептир, који је лебдео изнад прагова, пажљиво пратио сваки њен покрет. Још корак... Један корак... И ОН је морао да избрише... мост... и гробље... и Веру и Петра између шина... Само један корак... Стотине станица… Хиљаде возова… И несуђени путници испред отворених врата … Само један корак…