Колико самоће може да издржи

Сваки усамљеник ове хладне ноћи 

А ту негде близу, налази се неко

Са ким би без гласа могли негде поћи

Некуда далеко, уз громке тишине

Негде где не требају молитве ни речи

Некуда где ветар може да вас вине

Где неко разуме кад ћутите о срећи

Исте мелодије пролазе кроз таму

Ти тонови постају заједничка Голгота

Исте страсти делите и исту осаму

А тек страх вас дели од правог живота

Не  могу више
Не могу тише 
Ја немам воље 
За врисак ил’ пут

Не желим помоћ
Не желим речи
Не требам славу
Ни барјак уздигнут

Треба ми мира
Треба ми трен
Да ћутим уз неког
Лажно опијен

За дрхтај један
Треба ми снага
Још ове ноћи
Да зовем те драга…

И под рукама мојим 
Да клизиш к’о свила
Ма ко ти била…

Колико дуго те чувам за себе

У свом лудом свету што не постоји

Стварам од зрна прелепо цвеће

Што се ниједног ветра не боји

Знала си када сам летео лако 

Да вичеш место твоје је горе 

Али и када сломљен сам пао

Крај мојих рана да дочекаш зоре

Застани макар сада на цести

Миље нас деле и океани

У мраку гледам у твоје лице

И молим јутра, сунце не свани..

Неће те питати зашто сад’ ћутиш

Они што су ти осмех крали 

Јер они никада неће ни знати

Што смо од првога трена ми знали

Деведесете… и њене нове ципелице

подигнута песница и вера у неко боље сутра

За друге сам хтео да испаднем херој улице

А искрено само да са њом чекам јутра

Тргови надања сада су празни

По телима осталих гази фашизма црни цвет

Поштење ћути у гету где живе заразни

А она је отишла боса у неки други, бољи свет

Још увек мислиш да си ми срце крала,

И да певам тек тако баш теби песме о слободи

Ма ја сам те створио будало мала

Да нешто снажно ме кроз живот води

Да ли бар понекад’ посумњаш лудо

Шта би ти била да нема мене

Ко би те памтио к’о какво чудо

Кад одеш сама тихо кроз време... у оне безимене…

Reunion

И поново почиње ветар

И поново почињу кише

У једном граду у то време

Поново почињу приче

Како је светлео ватромет поред цркве

Због једне жене која је дошла из далека

Како су песме за њу свирали

Да испуне сан луди једног човека

И на један  трен су се љубили  

И на један трен су плесали

И две три речи проговорили

И једно другом руке грејали

И онда су их отргли

И вратили у обичне животе

„Извини“  са усана је њених читао

"Тамо је исувише мермера и злата за ово мало праве љубави и лепоте…"

Када сте данас улицама ишли

Колико дечијих погледа нисте видели

Важно је било да кући сте сишли

И неком се Ви баш такви свидели

Неком у стварном или нестварном свету

Подигли сте прст или поглед на горе

А не видесте свет у самоизабраном гету

Што нема реку, ни поља, ни море

На бинарне бројке, Ваш плач се своди

На дирци је туга и осмех и страст

Велики Брат вам поруке преводи

За љубав, за срећу, за домовину, за част

Побећи од суза дечака што проси

Побећи од среће, љубави, туге

Где није хладно кад’ трчите боси

Где нема неба, где нема дуге…

Елеонора…

Елеонора је одрасла у радничким становима

Са старим, пожутелим завесама на прозору

Тај део града су звали “Железничка колонија са јаблановима"

И ту су се изгладнели пси ноћу кретали у чопору

А Елеонора је писала песме

Елеонора је писала песме

И гледала у прелепу мушкатлу у конзерви од жутог метала

Која је некако у инат свима расла у диму

Oпушци, кости, смеће… а она је цветала

Као да жели да буде најлепша за последњу риму
Елеонора је сањала

Елеонора је сањала

Да једном оде, у светлости града у долини

На сцени, уз славу да све слуди својим прекрасним делом

И док је прате познати титраји на мандолини

У вечност уђе владајућ’ анђелима или борделом
Елеонора краљица долина

Елеонора је данас  краљица долина

Кроз њене прескупе вртове само неки топао ветар дува

Мада понекад од света побегне као да нешто крије

А све оне песме тек један човек у предграђу животом чува

И ако их нико други никада прочитао није

Молитва на твојим уснама црвеним

суши се као вода на твоме телу

Чедно желиш да маљем удариш дрвеним

по срцу, а да крв видиш хладну и белу

Каква бурлеска да анђео останеш

Са остацима меса на својим зубима

И на небеске песме прва востанеш

Док опрост дајеш грешнима и грубима

Рај ти се сада чини на дохват руке

Успела си да превариш и просјаке и деспоте

Већ слушаш химне и умилне звуке

А поклон је… да поново живиш... али... њихове животе…

Кад размислиш. и није морао неко много да те пожели

Чак у већини тако се збило
Да би ти дошао на овај свет

Дан неки се десио и било што било

И већина живота у некаквом трагању прође

К’о твоји се мостови сами руше

К’о ти нешто сањаш и машташ 

К’о ти немаш среће а имаш душе

Ал’ небеса једном поделе карте

И неко у теби смисао нађе

Све лепоте живота посвети теби

Док ти бежиш и бежиш к'о лопов после крађе…

Негде далеко сан свој испијаш
К’о отров на који си постала имуна
Свенуле латице ружем прекриваш
На цвећу злата, свиле и лимуна

И свеке ноћи украдеш звезду
Од неба само за тебе затворену
И ставиш у кутију малу, скривену,
Од страха и сете у осмех претворену

А кад’ тишина дође, побегнеш крадом
У наше улице, погледе, руке
У наше олује, ветрове, мора,
У наше обале и наше луке…

***

Била је она једна од многих

тих девојака из провансе

У студентском дому сањала снове

у граду вагону последње шансе

неко је чекао тај воз…

У мемљивом ходнику прала је рубље

гланцала ципеле до фабричког сјаја

од једног до другог давала себе

без знаног почетка, без знаног краја

а путник је био поред ње…

Како то није видела тада

Те сваког’ дана пружене руке

Од великих снова разумела, чула

Титраје душе i самотне звуке

Некуд' далеко је водио пут…

Светлуца накит у обиљу свега

И шминка прекрива упорне боре

Ватре на песку и лед на длану

И свила на позлати и шетње уз море

Ал’ понекад' само, заболи мало,

К'о летњи лахор, са неба слат…

***

Свакога дана на трг он долази 

Свакога дана насмејан, чека…

Гледа низ улице, рашири руке

Кад чује кораке и познате звуке.

Свакога дана нешто говори

Свакога дана као да плеше

У сутон махне, пољубац шаље

растанак кратак… идемо даље…

Свакога дана каже јој да се чува 

Свакога дана да свет је велик

а деца се питају где старац ће поћи…

Јер не знају ништа, не знају ништа, не знају ништа

о самоћи…

***

Звер ове ноћи у твој мир стиже

Већ чујеш кораке крај савршене баште

К’о хладан лахор страх ти се прикрада

кроз велики балкон и собе из маште

Знаш да ће мирна јутра нестати

Она је дошла по оброке своје

Ни сама ниси веровала у замке

Што око слатког живота стоје

И дах јој ону нељудску осећаш, 

Изборане руке тихо се хладе

узалуд тражиш да поново чујеш:

„Ја бићу са тобом на крају баладе…“

***

Дођи слободно ове ноћи

капије снова више не затварам.

Јер пут којим ћу ускоро поћи

у златне плочнике за тебе не стварам

Сада то нису стазе где чеках

да прођеш у једном од својих живота.

Већ моји мостови и моја душа

за тебе мало, за друге лепота.

И драги камен ипак је хладан.

Сети се ко ти је лако грајао руке.

Ја имам коме да поклоним поглед,

и последње песме, и последње звуке...

***