Елеонора…

Елеонора је одрасла у радничким становима

Са старим, пожутелим завесама на прозору

Тај део града су звали “Железничка колонија са јаблановима"

И ту су се изгладнели пси ноћу кретали у чопору

А Елеонора је писала песме

Елеонора је писала песме

И гледала у прелепу мушкатлу у конзерви од жутог метала

Која је некако у инат свима расла у диму

Oпушци, кости, смеће… а она је цветала

Као да жели да буде најлепша за последњу риму
Елеонора је сањала

Елеонора је сањала

Да једном оде, у светлости града у долини

На сцени, уз славу да све слуди својим прекрасним делом

И док је прате познати титраји на мандолини

У вечност уђе владајућ’ анђелима или борделом
Елеонора краљица долина

Елеонора је данас  краљица долина

Кроз њене прескупе вртове само неки топао ветар дува

Мада понекад од света побегне као да нешто крије

А све оне песме тек један човек у предграђу животом чува

И ако их нико други никада прочитао није