Колико дуго те чувам за себе

У свом лудом свету што не постоји

Стварам од зрна прелепо цвеће

Што се ниједног ветра не боји

Знала си када сам летео лако 

Да вичеш место твоје је горе 

Али и када сломљен сам пао

Крај мојих рана да дочекаш зоре

Застани макар сада на цести

Миље нас деле и океани

У мраку гледам у твоје лице

И молим јутра, сунце не свани..

Неће те питати зашто сад’ ћутиш

Они што су ти осмех крали 

Јер они никада неће ни знати

Што смо од првога трена ми знали