Негде далеко сан свој испијаш
К’о отров на који си постала имуна
Свенуле латице ружем прекриваш
На цвећу злата, свиле и лимуна

И свеке ноћи украдеш звезду
Од неба само за тебе затворену
И ставиш у кутију малу, скривену,
Од страха и сете у осмех претворену

А кад’ тишина дође, побегнеш крадом
У наше улице, погледе, руке
У наше олује, ветрове, мора,
У наше обале и наше луке…