***

Била је она једна од многих

тих девојака из провансе

У студентском дому сањала снове

у граду вагону последње шансе

неко је чекао тај воз…

У мемљивом ходнику прала је рубље

гланцала ципеле до фабричког сјаја

од једног до другог давала себе

без знаног почетка, без знаног краја

а путник је био поред ње…

Како то није видела тада

Те сваког’ дана пружене руке

Од великих снова разумела, чула

Титраје душе i самотне звуке

Некуд' далеко је водио пут…

Светлуца накит у обиљу свега

И шминка прекрива упорне боре

Ватре на песку и лед на длану

И свила на позлати и шетње уз море

Ал’ понекад' само, заболи мало,

К'о летњи лахор, са неба слат…

***

Свакога дана на трг он долази 

Свакога дана насмејан, чека…

Гледа низ улице, рашири руке

Кад чује кораке и познате звуке.

Свакога дана нешто говори

Свакога дана као да плеше

У сутон махне, пољубац шаље

растанак кратак… идемо даље…

Свакога дана каже јој да се чува 

Свакога дана да свет је велик

а деца се питају где старац ће поћи…

Јер не знају ништа, не знају ништа, не знају ништа

о самоћи…

***

Звер ове ноћи у твој мир стиже

Већ чујеш кораке крај савршене баште

К’о хладан лахор страх ти се прикрада

кроз велики балкон и собе из маште

Знаш да ће мирна јутра нестати

Она је дошла по оброке своје

Ни сама ниси веровала у замке

Што око слатког живота стоје

И дах јој ону нељудску осећаш, 

Изборане руке тихо се хладе

узалуд тражиш да поново чујеш:

„Ја бићу са тобом на крају баладе…“

***

Дођи слободно ове ноћи

капије снова више не затварам.

Јер пут којим ћу ускоро поћи

у златне плочнике за тебе не стварам

Сада то нису стазе где чеках

да прођеш у једном од својих живота.

Већ моји мостови и моја душа

за тебе мало, за друге лепота.

И драги камен ипак је хладан.

Сети се ко ти је лако грајао руке.

Ја имам коме да поклоним поглед,

и последње песме, и последње звуке...

***